Знам људе који живе слично мандрагори. Не расту увис. У корену су, кореном расту наниже, у обличје биљке закључани. Знам их. Излазе каткад невидљиви пред зору кад песници поспе. Преваре чуваре и пролазе кроз тајне двери. Мимо затворених капија проносе ружино дрво, пун месец и бели хлеб за псе. Скривају се из живица и дрвећа, пребирају по небеским струнама и певају сами пре првих птица. Иза тишине лутају за својом сенком. Знају да читају звезде и реч коју држиш у устима. Ватром су обележени, а у власти су и моћи воде. Огледају се само у дубоком виру или језеру и са чела свог гледају себи судбину. Усуде се да виде свод и свој дух са друге стране воде, мада се боје смрти. У дослуху су са речима. Из грла им не излећу као птице и не ударају у прозор. Свакој знају семе и време моћи. Познају им крхкост на лудом језику, у дебелом уву и танкој памети. Зато се не играју њима на панађурима. Радије ћуте. Неко ме ослови: Песниче. Зазор ми.
Пред вратима Храма уписујем:
Приклонити се смерно. Не спомињати име Песниково узалуд. Због ониx који отћуташе своје песме."
(Из збирке Преображавање светлости, 1996, Просвета, Београд)
-Професорка Словенка Марић о професорки Гордани Тотовић
Лице једног града гледате кроз његове пејзаже, а наличје кроз његове становнике. Овога потоњег нема на разгледницама нити у туристичкој понуди, нити се дух вароши може упознати куповином ваучера за седмодневни одмор у ваздушној бањи. Упознајете га упознајући народ чијим плућима варош дише - од продаваца кокица, преко уличних свирача до искусних револуционара стратешког ума који су обележили читаву једну историјску епоху. Све је то Ивањица имала, но овде ће пажњу завредети једна жена која је ненаметљиво постојала, а ипак самим својим постојањем пркосила стигматизацији друштва које штује шунд. Није се нарочито обазирала на конзервативне норме које малограђанско друштво намеће, зато њена биографија неће бити штура и упакована у форму конвенционалности. Тако бисмо само могли започети ову причу.
Дакле, ко је била Гоца Тотовић и шта је оно што је чини вредном помена? - Ово су одговори које су дали њени бивши ученици и колеге:
"Била ми је наставница француског."
"Била је добра особа и добра колегиница."
"Дивно биће, била ми је част радити са њом."
"Била је благе нарави и лепо је певала."
" Била је добра."
"Поклањала ми је двојке, а знао сам само 'бонжур'. Хвала јој. "
"Рекла ми је да сам магаре јер сам побег'о са чет'ри часа и пао на поправни из математике, а да сам ост'о, не би' пао и да нисам знао ништа. Јесам био магаре. "
"Фина је била - нисам волела француски, али сам волела Гоцу."
"Била је добра, носила је увек шалове... И оседела је због мене."
"Најбоља разредна."
"Била је одавде, али као да није била одавде, ако ме разумеш... Лака јој земља."
"Гоца је била госпођа."
О њој као наставници може се рећи то да је била врло вешта у томе да од необрађене сиве масе ученика направи човека који уме да се издигне до најузвишенијих идеала мислећег ума. Али морали бисте врло помно слушати, јер је била тиха и говорила је језиком који није свако могао разумети. Не, не говорим о француском језику који је предавала. Понекад би умела нешто да изговори на чистом српском језику и да вас остави у чуду као да је то изрекла на мандаринском. Било је то због тога што је од ученика који су имали потенцијал да размишљају - очекивала да размишљају.
Гоца је била парадоксална на један величанствен начин: романтичност њене душе није ни најмање утицала на рационално просуђивање и прагматичност њеног ума. А била је непоправљиви романтик и то се огледало у делима која је читала, музици коју је слушала и човеку кога је волела. На пример, Леонарда Коена бисте слушали не због тога што је она рекла да би тако требало, већ због тога што не бисте могли потегнути нити један валидан аргумент због кога га не волите - она би га у старту побила. Одбијала је да верује у постојање патетике јер се, по њеним мерилима, волети може бесконачно и трајно, а мрзети само са дозом резерве јер мржња потиче од беса, а бесу време није пријатељ.
Тихи бунт такође звучи парадоксално, а Гоца је била синоним за то: Одевала се неконвенционално, шминкала ретко и врло дискретно и била је боем на себи својствен начин. Нушићевом улицом би ка "Милинку" радним данима пролазила у широкој блузи, са ешарпом око врата, обучена као да је гардеробу добила од мало пуније сестре. Гоца је баш тако одевена изгледала отмено, премда би било која друга жена у таквом издању изгледала као да је оденула џак за кромпир. Није то било до гардеробе - било је до ње.
Више о књижевном друштву и Гоци рекла је њена колегиница и пријатељица Словенка Марић:
" Негде крајем 80-их Соња Петровић је успела да окупи око себе једно шире друштво љубитеља књижевности и нас неколицину који смо писали стихове. Тако је остварила свој главни циљ – оснивање књижевног друштва у Ивањици. Све је ишло неким природним током. Нисмо имали други простор за дружење сем кафанског. У почетку смо на редовним седељкама уторком увече бивали нас неколико: Соња, Гордана Тотовић, Владана Луковић, Горан Боторић, Драгана Богдановић, Илинка Оцокољић. Потом су се придружили и други: Миливоје Трнавац, Милан Беговић, Гордана Рацић, Драшко Милутиновић и други. Појма немам зашто смо одабрали баш уторак за наша дружења. Вероватно је то био Соњин избор. Најпогодније место, које смо и највише користили, био је ресторан „Ловац“ јер је имао сепаре који је Соња успела да резервише за то једно вече седмично. Кратку улицу од „Ловца“ до центра Соња је звала Сокаче, па смо у СУП-у регистровали своје Књижевно друштво под именом „Сокаче“. Нисмо имали председавајућег (подразумевала се Соња), нити неки утврђен програм. Читали смо песме песника које је неко од нас одабрао, читали оно што смо сами писали, расправљали о утисцима, препоручивали једни другима нове књиге које су стигле у ивањичку библиотеку, или их је неко од нас набавио у Београду, потом расправљали о њима. Уз књижевност, радо смо читали и расправљали о психолошкој литератури, скоро сви смо прочитали Скота Пека и његов „Пут којим се ређе иде“. Нисмо остављали на миру ни парапсихологију, понекад се и глупирали у расправама да ли је то и то могуће или немогуће, па стизали и до ванземаљаца и НЛО-а... Нисмо били сви сличних нарави, напротив разликовали смо се у много чему, али нас је спојила љубав према књижевности, а разликама смо се допуњавали...
....Гоца се на неки начин издвајала и разликовала од свих наших колега у школи по благој нарави, одмереном понашању и говору. Ни са ким се није замерала, али је знала, на врло прихватљив начин, да људе држи ближе или даље од себе. За разлику од Соње и Владане, Гоца није била говорљива, па је у нашем дружењу више слушала него говорила. Но кад је говорила, свака њена реч је била сушта, одабрана и одмерена. Њен говор је служио на част српском језику. Ја сам слутила да и у њој има Соњине и Владанине жестине, али је себе држала под контролом из бојазни да неког речју не повреди. Њена веома духом осетљива природа и друге је тако видела и имала разумевање и оправдање за људске слабости и грехове мого више од нас са којима се дружила. Верујем да се тако односила и према својим ученицима. Сећам се једног случаја који ме и насмејао. Један колега је прозвао ученицу из Гоциног одељења, којој сам и ја била наставник, и питао је зашто се смеје кад се он озбиљно обраћа ученицима, па је закључио уз то да га та ученица не подноси. Пошто је упорно тражио одговор, девојчица је рекла: „Зато, наставниче, што сте глупи.“ Гоца ми то исприча, а ја јој кажем: „Па и јесте глуп.“ А Гоца ће:“ Знам, али како да одбраним дете од казне зато што је било искрено? Није требало то да каже.“ Гоца је све то успела да некако изглади.
И оно најлепше, што је поседовала Гоца, био је њен глас. Док је неколицина нас душу исписивала стиховима на хартији, Гоца је душу певала гкасом. Имала је очаравајући, што би народ рекао – анђески глас. Био је то најлепши глас који сам икад чула. Певала нам је сваки пут кад смо се састајали код мене у изнајмљеном стану на Кушићану. Често смо и ми певали са њом, неко ју је добро пратио, а неко кварио песму (као, на пример, ја). Просто, волели смо да певамо, а највише да слушамо Гоцу. Ја сам више пута плакала док је певала „Зајди, зајди, јасно сонце“. Није је касније надмашио ни Тоше Проески. Једном се и ширем нашем друштву пружила прилика да пева у празној сали хотела „Парк“. Кад су конобари објавили „фајронт“ и гости напустили ресторан, Соња је замолила нашег конобара да останемо још пола сата да певамо, што нам је и услишено. Певали смо са Гоцом, али тако да не покријемо њен глас. Било је то посве чудесно вече од почетка до краја."
Оно што је такође умело да издвоји Гоцу од масе лица у гомили било је то што није припадала менталитету ове касабе. И сама је тога била свесна и због тога је користила сваку прилику која би јој се указала да одавде, бар на кратко, побегне. Уживала је у путовањима, не да би тражила себе, већ да би пронашла свет сличан свом. Жеља јој је била да посети Далеки исток. И та жеља остала је неостварена, а свет сличан њеном остао неоткривен.
Гордана Тотовић напустила нас је 25. 12. 2020. године. Недалеко од њене куће у "Нушићевој" данас је раскопан пут. Прошла сам туда пре пар дана и помислила: "Боље што је раскопан сад кад је нема. Није ова калдрма за даму."
У част професорке Гордане Тотовић 02.07.1954. - 25.12.2020.
Comentarios